Србија у Великом рату

Када говоримо о Првом светском рату пре свега говоримо о:

узроку,
поводу,
току рата,
исходима и
последицама рата.

Узрок рата

Крајем XIX и почетком XX века постојала су два велика војно-политичка савеза: Централне силе и Антанта.

Централне силе – Аустро-Угарска и пре свега Немачка желеле су нову поделу света (пре свега нову поделу колонија).

Када је реч о Балкану, Немачка и Аустро-Угарска настојале су да продру на исток. Пут до истока води преко Балкана, то јест преко Краљевине Србије. У том периоду, после Балканских ратова Краљевина Србија је држала главни комуникациони правац на Балкану, Моравско-Вардарску долину, најкраћи, најједноставнији и најјефтинији пут између истока и запада.

Аустро-Угарска је имала додатни разлог за мржњу према Србији због идеје да се јужнословенски народи ослободе Аустро-Угарске власти и сједине са Србијом. Између блокова су се заоштрили односи, честе су биле кризе и спорови међу блоковима.

Узрок за избијање рата био је интерес великих европских сила које су се бориле за војну, политичку и економску превласт у Европи. Све је било спремно за рат сила, недостајао је само повод…

Повод рата

Повод за избијање Великог рата јесте Сарајевски атентат који се одиграо 28. јуна 1914. године.

Аустро-Угарска је 23. јула упутила Србији ултиматум.

Србија није могла пристати на све захтеве јер би то значило одрицање суверенитета.

Аустро-Угарска је то искористила и 28. јула 1914. године телеграмом објавила рат Србији.

Након објаве рата нарађена је евакуација Београда и проглашена је општа мобилизација. Влада је премештена у Ниш.

Ток рата

Продирући преко Дрине, аустроугарска војска је свој главни удар усмерила према Ваљеву.

До одлучујуће битке дошло је на планини Церу (Битка на Церу) у северозападној Србији. Српска војска је у вишедневним тешким борбама у покрету однела победу.

Аустроугарска балканска армија, попуњена новим људством и ратном техником, у другој половини септембра 1914. поново је упала у Србију преко Дрине, из правца Босне.

Најжешће борбе вођене су на Гучеву и Мачковом камену.

После вишенедељних крвавих борби, бројнији непријатељ почео је да потискује српску војску, којој је понестајало муниције, посебно артиљеријске. Крајем новембра 1914, у непријатељским рукама били су Ваљево и Ужице, а почетком децембра аустроугарска војска је ушла и у Београд.

Почетком децембра почела је офанзива српске војске на реци Колубари (Колубарска битка). За две недеље српска војска је непријатељу нанела тежак пораз и у потпуности ослободила своју територију, престоницу Београд, заробивши више десетина хиљада непријатељских војника.

Влада је 7. децембра 1914. донела Нишку декларацију, којом су дефинисани ратни циљеви Србије. Прокламована је борба не само за одбрану Србије и њене слободе, већ и за ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца и њихово уједињење.

Октобра 1915. године вишеструко надмоћне аустроугарске, немачке и бугарске снаге, под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена, напале су Србију с три стране и принудиле њену војску, на повлачење према јадранском приморју на линији Драч – Скадар.

Крајем 1915. из Србије су се повукли војска, државни апарат и велики број цивила. Правац повлачења водио их је преко албанских и црногорских планина, у којима су десетине хиљада њих нашле смрт.

Српска војска је уз помоћ савезника почетком 1916. пребачена на грчко острво Крф, где се опорављала. Од исцрпљености и болести умрло је око 5.000 војника.

Мало острво Видо у близини Крфа било је претворено у болницу. Због каменитог терена сахрањивање није било могуће, па је већина њих спуштена у море – „Плаву гробницу“.

Крајем пролећа 1916. српска војска пребачена је на Солунски фронт, на коме се борила с Британцима и Французима. У јесен 1916, после жестоких борби и уз велике губитке, заузела је планински врх Кајмакчалан, а потом и Битољ, који се налазио на територији Краљевине Србије.

Фронт се потом усталио и није се померао наредне две године. Окупација Србије трајала је скоро 3 године – од краја 1915. до октобра 1918. Земља је била подељена у две окупационе зоне – источну, коју су контролисали Бугари, и западну, којом је управљала Аустро-Угарска.

Посебно тешка ситуација била је у бугарској окупационој зони, где је фебраура 1917. године оружани устанак који познат као Топлички устанак. То је уједно и једини устанак на окупираној територији у Великом рату.

На челу устанка били су Коста Војиновић и Коста Миловановић Пећанац. Ослобођени су Куршумлија, Лебане, Прокупље и Блаце.

Половином септембра 1918. силе Антанте су на Солунском фронту покренуле опсежну офанзиву. Српске јединице су 25. септембра ослободиле Скопље и Штип и прешле Вардар. То је навело Бугарску да капитулира већ 29. септембра, плашећи се уласка српске војске на своју територију.

Одлучна победа над немачким јединицама однета је 12. октобра код Ниша. До 1. новембра ослобођена је цела Србија, а потом је настављено гоњење непријатеља преко Саве, Дрине и Дунава.

На Солунском фронту у саставу српске војске бориле су се и две добровољачке дивизије састављене од војника из аустроугарске војске која се борила на источном фронту као и добровољци српског и јужнословенског порекла који су стигли из Америке.

Аустро-Угарска је капитулирала 3. новембра 1918. Капитулацијом Немачке 11. новембра 1918. Први светски рат је завршен. Србија је била међу земљама победницама. Признавањем пораза и потписивањем мира од стране Немачке завршен је Први светски рат.

Последице рата

Први светски рат је био највећи рат у историји човечанства до тада.

Последице рата су биле да је убијено више од 15 милиона људи, 20 милиона рањено, а директне учиснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и привреда.

Белгија и Србија су биле тешко разрушене. Француска је имала 1,4 милиона мртвих војника а део територије је био у потпуности уништен. Немачка и Русија су такође претрпеле велике губитке.

Србија је, изгубила 1.247.435 људи, што је више од четвртине становништва. Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије преко 400.000 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је преко 77.000 војника, у борбама на Солунском фронту 1916—18. године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву преко 80.000, а 35. 000 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године.

Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/15 однела је 360.000 људи.

Исходи рата

У Првом светском рату су победиле Савезничке силе (Србија, Француска, Велика Британија, САД…). Завршетак Првог светског рата започео је пробојем Солунског фронта. Пробој је започео почетком септембра 1918. године под врховном командом француског генерала Франша д’Eпереа. У пробоју је учествовало 28 савезничких дивизија од који су шест биле српске. Српске дивизије су имале одлучујућу улогу. Њима је командовао генерал Живојин Мишић. Србија је после овог рата због исказане храбрости стекла велики углед у свету.

Земље које су претрпеле пораз су:

Турска,
Аустро-Угарска,
Немачка и
Бугарска.

Након рата новонастале државе су:

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца;
Пољска;
Чехословачка;
Аустрија;
Мађарска;
Естонија;
Литванија;
Финска;
Летонија;

Након Великог рата нестала су четири царства: Немачко, Аустроугарско, Отоманско и Руско царство. Четири династије: Хоенцолерни, Хабзбурзи, Романови и Османлије, су такође пале након рата.