„Упешно сте одговорили на моја питања.“, рече седи старкеља и настави, „Продужите овим путем.“ Показа руком у ком правцу треба да наставе…
Корачају предивном зимзеленом шумом. Цвркут птица улепшава шетњу, тек по коју веверицу виде како весело скакуће са гране на грану, кад ето краја шуме. Виде се куле у даљини. Оне сигурно бране нешто важно.
Крупним корацима долазимо до прве куле која је толико висока да им се чини да ће додирнути облак. Са осматрачнице, оштрим гласом нам се обраћа стражар кога је наш ужурбани корак пробудио из слатког поподневног сна. „Куда сте пошли?“, чује се са куле. Покушавају да објасне незнанцу да их је пастир Јован послао на ову страну. Сањиви стражар затеже струну и претећи рече: „Даље можете само ако знате тачан одговор на моје питање. Ако погрешно одговорите мораћу у тамницу да вас водим…“
Тишину која је у тим тренуцима владала пред кулом прекиде стражар својим питањем.
„Колико је моја кула висока?“
„Ау, то је баш незгодно питање!“ рекоше они. Али на свако питање постоји одговор. То што погрешан одговор води у тамницу не сме да нас плаши. Знамо да је дужина сенке ујутру и увече знатно дужа него у току дана.
Присети се Небојша да је разлика у дужини његове сенке у 9:00 сати и оне у 12:00 сати једнака његовој висини.
Не откривајући свој план лукаво пита стражара: „Колика је дужина сенке ове куле била јутрос у 9:00 сати?“ Стражар и не размишљајући одговори као из топа: „Двадесет метара!“
„Имамо умањеник, треба нам умањилац“, рече Небојша, „а умањилац је дужина сенке у подне.“ Ту настаје проблем јер немамо сат. Стражар већ губи стрпљење, као да негде жури. Поглед му шара пољем, ако га питамо колико је сати можемо невини да настрадамо. Коначно је Небојша скупио храброст и започиње: „Да ли…“ у том трену се пред кулом створи други стражар. Рече: „Смена страже!“ Подне је.
То смо чекали, хитро корацима бројимо дужину сенке: 5 метара. Нестрпљиви стражар не желећи да губи време рече: „Хајде у тамницу!“
Али ми знамо висину куле!