Психолошке реакције ученика основне школе

После кризног догађаја код деце основно – школског узраста могу да се јаве промене, како на емотивном, тако и на мисаоном и телесном плану:

»Чест плач

»Љутња и свађа са другима – сви их нервирају

»Осећање кривице и опседнутост мислима да су то могли да спрече

»Страх да ће се кризна ситуација поновити

»Страх од ствари или ситуација од којих се дете раније није плашило (страх да остане сам код куће, страх од мрака…)

»Осећање стида због слабости да превазиђе кризну ситуацију

»Понекад осећања као да се „замрзну“ или нестану и то изазива страх и збуњеност

»Потреба да се буде сам

»Игре са друговима не изазивају радост као што је то раније био случај

»Потреба да се буде поред одраслих који их воле

»Неверица да се кризна ситуација догодила, сумња да све то није било стварно

»Тешкоће у учењу

»Заборавност (не може да се сети шта је дато као домаћи задатак)

»Утисак да је заборавио све оно што је раније знао

»Стално осећање умора

»Болови у стомаку, мучнина

Како помоћи деци у основној школи?

 ЗА НАСТАВНИКЕ

»Покажите своја осећања. Тиме ће ваши ученици добити „дозволу“ да искажу сопствена осећања

»Разговарајте путем друштвених мрежа са њима о томе шта се догодило

»Подстичите их да напишу или нацртају оно што их мучи. Ако не желе, не морају да вам покажу или пошаљу свој састав или цртеж

»Уважите њихова оправдања (да нису спремни да одговарају, да нису довољно сконцентрисани)

»Нека у вама виде особу која ће их заштити и пружити им сигурност

 ЗАПАМТИТЕ: ученицима НЕЋЕ помоћи

»Избегавање разговора о догађају

»Прећуткивање битних и примерених информација

»Понашање као да се ништа није догодило

»Пожуривање опоравка (вербално или поступцима)

»Потискивање ваших осећања и реакција

 ЗА РОДИТЕЉЕ/СТАРАТЕЉЕ

Како помоћи деци основношколског узраста?

»Будите стрпљиви. Дајте времена детету да се опорави

»Саслушајте своје дете сваки пут кад жели да разговара о тешким догађајима

»Немојте избегавати одговоре на питања које вам дете поставља и немојте давати нејасне одговоре

»Не конкретна питања одговарајте конкретно

»Ако дете има потребу за осамљивањем и плакањем, пустите га, али га не остављајте сувише често само у кући, посебно не ноћу

»Помозите му да задовољи потребу за сигурношћу – будите поред њега и организујте заједничке активности

»Побрините се да се дневне активности одвијају на уобичајени начин

»Водите рачуна да дете довољно спава и да се разноврсно храни

»Прихватите могућност да ће се ваше дете понашати као да је неколико година млађе

»Показујте му љубав чешће него раније

»Не љутите се ако вам се чини да је дете постало дрско или непослушно

»Немојте га кажњавати ако пропусти неку школску обавезу

»Немојте му замерити ако се ноћу умокри или дође у ваш кревет

»Искажите оптимистичка очекивања везана за будућност

»Подстичите га на активности које иначе воли (спорт у кућним условима, цртање, слушање музике…)

Уколико Ви или Ваше дете осетите јак страх, нелагодност или тешко подносите насталу ситуацију не устручавајте се да потражите стручну психосоцијалну помоћ путем броја телефона Министарства здравља 0800-309 309 на ком Вас очекују стручњаци за помоћ у кризним ситуацијама.

Психосоцијалну помоћ можете добити и на телефоне Института за ментално здравље у Београду на телефоне

063-729 8260 (за младе до 18 година)

063-175 1150 (за одрасле)

Не устручавајте се да тражите помоћ. Само сви заједно, уз узајамну подршку, можемо да превазићемо све недаће и проблеме.